Личности
РАДЕ - Познат као Раде Рус, иначе наставник у основну школу у Врежину. Млого воли Врежинци и добро сас њи споређује. Живи у Ниш, у Колонију, па у Врежину доди сас аутобус.
РАЛЕ - Надимак му Рођа. Ђак у врежинску школу, с`г у седми разред. Провлачи се.
БАНЕ - Ђак у седми разред. Сви га зову Бане Бурек, прошлу годину понављал па му с`г све познато.
ПЕРИЦА - Ђак у седми разред. Надимак му Бакарија. Чува голуби, зајци, штиглице и цајзле. И у бунар напуштал рибе. Не га млого брига за школу, него кад се мора…
МИРОСЛАВ - Познат као Мирослав из Жутајци, Роско Ружин и Мирослав Кмет. По рат га једно време звали Стаљин, ал откако смо се скарали с Руси, избегавају људи да га такој називају. Мирослав је јако активан у политику, с пољопривреду се слабо бави. У последњо време зачувал краве.
РУЖА - Жена на Мирослава из Жутајци. Не бави се с политику кад спи.
ВУЛЕ - Вуле из Блатини, звани Вуленце, још познат и по надимак Пљоска. Раније је бил млого паметан, иш`л неко време у гимназију ал се на пола манул. С`г га највише интересује ракија.
ЛЕКА - По цел свет познат као конобар у врежинско бифе. Работи па расипује, свака му час.
Први Чин
Горња Врежина, 1974. Учионица у основној школи. Катедра, три клупе. У првој клупи Бане и Рале, у другој Перица, трећа клупа без ђака.
Бане Сви на своје место, иде наставник!
Раде Седите! Редар… Ко је редар?
Бане Перица
Раде Перице, што ниси обрисао таблу?
Перица Украли ни сунђер.
Рале И да га има, нема вајда.
Раде Како нема?
Рале Нестала вода на чешму.
Раде Добро… Ко није на часу?
Перица Звонко, Слађа и Љиља.
Раде Па где су.
Перица Звонко попраља трактор сас б`шту, Љиља и Слађа саде бачу.
Раде Како бре саде башту? Сад је време за школу. Нека саде у недељу.
Рале Недељом се не работи. Баба Руска каже, ће те смери бог…
Раде Добро… Хајде да видимо шта сте написали за домаћи. Ко ће да чита свој рад?
(Нико се не јавља, сви гледају на другу страну)
Раде …Сви јунаци ником поникоше… Знате ли бар шта сте имали за домаћи задатак?
Рале Знамо… Вук Караџић.
Раде Дабоме, живот и рад Вука Караџића… (Окреће се према Ралету) Хајде ти рођаче, читај шта си написао.
Рале Што ја?
Перица Што да не?
Рале Ћути бе ти!
Раде Па написао си ваљда нешто?
Рале Написал сам, сигурно да сам написал.
Раде Па хајде, читај.
Рале (отвара свеску и чита) Живот и рад Вука Караџића… (Перици) У, ал је тој смешно… (Наставља) Вук Караџић је имал бркови па га обријали…
Раде (прави гримасу)
Рале Вук Караџић се родил у околину Лозницу. Тој је било пре више од сто године. Лозница је сто педесет километра од Београд ал у тој време несу знали за километри… У тој старо доба несу имали ни воз, ни аутобус ни лимузине. Т`г се ишло пешки. Вук не мог`л млого да оди јер му једна нога била три ипо сантиметра пократка од другу…
Раде Рођаче, стани! Где па то нађе? Три ипо сантиметра…
Перица Наставниче, његов б`шта тишљер, код њи се све мери на сантиметри.
Рале Ћути бе ти!
Раде Хајде даље…
Рале …Једна му нога била три ипо сантиметра пократка од другу… Тој сам већ прочитал… Дабоме… И затој га несу тели приме у војску… Вук Караџић не имал друго кво да работи, него појде по села да записује кво људи причају…
Раде Рођаче, не каже се кво него шта…
Рале Чекајте наставниче, тој тек треба да дојде… (Чита даље) Ондак ти се још Вук скара с некаквога попа, па реши да му се освети. И такој Вук промени сва слова и уведе нову азбуку. А поп се наљути па се испцују.
Раде Рођаче, прво, то што пишеш… Одакле ти све то? Друго… Зашто пишеш у дијалекту?
Рале Чекајте наставниче, и тој ће дојде… (Чита) И малко на Вука било што променил слова, него реши да промени вреву… Да буде као што се вреви у његов крај, у Лозницу. Там се например КВО каже ШТА… Затој се с`г зове штокавски… Да се Вук родил у Горњу Врежину, било би квокавски… И наставник Раде се не би љутил кад неки каже КВО.
Раде Рођаче, одакле ти та прича?
Рале Од нашега Вуле
Раде Од вашег Вулета… Где могу да га нађем?
Рале Тој барем сви знају… У бифе.
Други Чин
Горња Врежина, 1974. Бифе спортског клуба. У позадини шанк. Неколико столова са столицама. Није гужва. За једним од столова седе Вуле и Мирослав. Лека конобар брише шанк.
Раде (улази у бифе, гледа лево-десно)
Вуле (гледа у правцу Радета па се обраћа Мирославу) Куј је бе овој?
Мирослав Тој је наставник, горе у школу.
Вуле Како му име? Кво предава?
Мирослав Зову га Раде Рус а предава српски.
Вуле Јебага, ква је тој работа? Рус да ни предава српски.
Мирослав Ма не он прави Рус, тој му надимак. Раније предавал руски.
Раде Добар дан Мирославе
Мирослав Добар дан наставниче, седите…
Раде Ма немам времена, журим се за аутобус…
Мирослав Кво се журиш, има аутобуси бели свет… Дај седни па да сас Вуле попијемо по једно вино….
Раде Је ли то Вуле?
Мирослав Јесте… Нес`м знал да се не познавате…
Вуле (пружа руку, поздравља се с Радетом) Седи наставниче.
(Раде заузима место укосо од Вулета, насупрот Мирославу)
Мирослав Леко, дај ни по једно вино.
(Лека доноси три чаше с вином)
Раде Вуле… Е па баш сам хтео да Вас упознам.
Вуле И ти значи предаваш српски?
Раде Да.
Вуле И, како иде?
Раде Па… Како каже наш народ, иде, иде па стане… Све некако с муком…
Вуле Како па тој?
Раде Ето, деца никако да науче да треба да кажу ШТА а не КВО.
Вуле Кво?
Раде Хоћу да кажем, много се служе дијалектом… Врежинском верзијом.
Вуле Па, кво им фали? Тој је исто српски.
Раде Знам, знам… Али није то онај српски којим треба да се служе… Што их ја учим… Онај језик за који треба да се захвалимо Вуку Караџићу…
Вуле … А, значи туј смо… Значи мука од Вука…
Ружа (утрчава у бифе) Леле, Мирославе, голема мука… Брзо…
Вуле Ми од Вука а мука на врата…
Мирослав Кво је бре жено, кажи…
Ружа Брзо дом, мука…
Мирослав Стани бе, ква мука…
Ружа Тели се крава…
Мирослав Леле… (Испија на брзину вино, обраћа се Радету и Вулету) Да ме извинете, виша сила. (Одлази)
Вуле Њему се па стално теле краве… (Пије вино) Него кво оној започесмо?
Раде О Вуку Караџићу.
Вуле Дабоме… Од тога Вука Караџића ти млого могу испричам…
Раде Знам… Знам…
Вуле Како па тој знаш?
Раде Причају деца по школи… Износе некакве чудне теорије, па кад их одакле им све то, кажу научио их Вуле.
Вуле Тачно. И несу тој теорије… Тој је све жива истина…
Раде `Ајдете, молим Вас. Одакле Вам то?
Вуле Слушај… С`ћу ти све испричам.
Раде Е, баш ме интересује.
Вуле Вук Караџић је тел да наш језик буде признат као службен дијалект.
Раде То мени није познато
Вуле Ете, видиш… Кад је тај Вук Караџић бил у Горњу Врежину да записује наше песме, одма му је постало јасно да је овој посебан дијалект и да треба да се уведе и призна као службен. Кад се мож призна Кајкавски што се вреви у три села окол Загреб, што да не може овај наш…
Раде `Ајде Вуле, молим Вас, одакле вам та информација?
Вуле Све ја знам… Испричал ми мој деда Радисав, њему испричал његов деда Перча, он чул туј причу од теча Василију, Василија чул од ујка Толе а на Толе испричал његов стари кум Зарко…
Раде Зарко? Никад за њега нисам чуо.
Вуле Тај Зарко се тепал с Турци, лично се познавал са Стевана Синђелића… И једно време се дружил сас Вука Караџића.
Раде Како то?
Вуле Вук је спал у њину кућу кад је бил у Врежину.
Раде Вук Караџић у Горњој Врежини? То нисам нигде прочитао у Вуковој биографији.
Вуле Дабоме да неси… И не мож да се прочита… Тај прича не позната, затрла се…
Раде Која прича?
Вуле Као што знаш, Вук се једно време мајал по Јерско, записувал песме, слушал гусле
Раде То ми је познато
Вуле А ондак реши да дојде овдекај, у наш крај. У Горњу Врежину га приме код деда Зарка…
(Раде га зачуђено гледа). У тој време је овдекај била Горња Брежина е не Врежина… Касније су на нашо село променили име…
Раде Чуо сам за ту причу… И, даље?
У прво време све било како треба. Вук записувал песме и вреву…
Раде Шта?
Вуле Ете, например, туј је први пут записал додолске песме, па лазарице, па велигданске песме… Па ондак јуначке песме…
Раде `Ајдете, молим Вас…
Вуле Слушај даље… Вук је озбиљно размишљал да овај језик прогласи за службен дијалект… У његови записи из тој доба мож све тој да прочиташ.
Раде Какви записи?
Вуле Па Вукова свеска, куде је све записувал што је чул и видел у Горњу Брежину. И песме, и од језик, па од граматику и падежи… Добро, од граматику и падежи не имал млого да пише…
Раде Таква свеска не постоји.
Вуле Како бе не постоји? Ја сам ју лично видел и прочитал.
Раде Одакле вам онда та свеска?
Вуле Дал ми деда Радисав. Њему дал деда Перча, он ју добил од теча Василију…
Раде Па та свеска је значајан историјски документ!
Вуле Знам.
Раде … И од непроцењиве је историјске вредности…
Вуле Знам и тој.
Раде Па где је онда?
Вуле Изгорела ју баба Руска.
Раде Шта?
Вуле Дабоме, прошлу зиму тела баба Руска да заложи огањ па не имала артију… И такој, најде ти она у моју фијоку Вукову свеску…
Раде Нећете ваљда да кажетеда је изгорела целу свеску?
Вуле Јесте, била сирова дрва, не тела да се увате… И такој, оде свеска…
Раде И значи од те свеске ништа није сачувано?
Вуле Јесте
Раде Како јесте? Управо сте рекли како је цела свеска уништена… Шта је онда остало?
Вуле Све!
Раде Све? Где је то онда остало?
Вуле Овдекај. (Показује кажипрстом у правцу своје главе) Ја се све сећам кво сам прочитал…
Раде Али, ако вам нико не верује?
Вуле Не мора да верују… Ја знам да је такој… И знам тачно што је наш језик запостављен…
Раде Добро, испричајте ми онда шта знате.
Вуле Као што реко, у прво времe све било како треба. Вук записувал песме, дружил се сас Брежинци, иш`л по славе и преславе… У туј свеску сам читал како је у тој време почел да размишља од квокавски дијалект…
Раде Квокавски?
Вуле Дабоме… И удомаћил се Вук у нашу Врежину, тојес у Брежину. Наш човек… Не се ни наљутил кад му дали надимак.
Раде Надимак?
Вуле Јесте. Ти, наставниче, знаш како је код нас у Врежину… Неси човек ако немаш надимак.
Раде И како су га назвали?
Вуле Курјак.
Раде Логично.
Вуле … И појде ти он низ сокак а деца му се смеју и окају: `Беште децо, иде курјак!`
Раде И… Даље…
Вуле Па му украли врежински мангупи коња, да иду на Малче на Трновицу. А он, доб`р човек. Ич се не наљутил.
Раде Ма шта кажете?
Вуле Па му ондак обријали бркови
Раде Вуку обријали бркове… Како то?
Вуле Е, тој не пише у свеску… Ал испричал ми је деда Радисав. Вук је одма после тој морал на брзину да напусти Брежину… Да спаси живу главу.
Раде Од кога?
Вуле Е, тој не знам… Кво је било и куј је све туј умешан, тој никој више не зна. Само знам да је затој наша врева остала непризната.
Раде Интересантна прича… Само не знам шта ћу с тим. Ја сам, знате, овде наставник и хоћу да деца уче службену верзију српског језика.
Вуле Знам ја тој… И поштујем… Само, немој да ји силите да забраве овуј вреву… Греота је…
Раде Таман посла… (Устаје) Него, да вам се захвалим на пићу и да пожурим за аутобус…
Лека (брише шанк, чувши да Раде помиње аутобус, подиже поглед) А, наставниче, немој се журиш. Неће аутобус још да дојде…
Раде Како то?
Лека Украли га мангупи, још се не зна куде је…
Раде (поново седа) Дајте онда још по једно вино, ја частим.
(Завеса)
(С) Зоран Златковић 1987
