Радисав (почетак приче)

Радисав

Радисав се родил упролет. Мужи само што одоше да саде момурзу. Жене остадоше дом, Савета ће се порађа.

Савета је већ з`шла у године а без децу. Сваки пут остане у друго стање ал ко да вој неки напрајил мађије, никако да носи девет месеца. Већ су сви мислели да вој не суђено да има пород, кад ете, одјенпут трудна и ондак још дочека време да се породи. Без проблеми. Само што се угојила ко свиња и тешка ко туч, широка ко планина, немож на врата да улегне.

Порођај је бил млого тежак. Цел д`н се жене мучише окол Савету… те ладне облоге, те вој пушташе крв те ју масираше сас комовицу. Кад се увечер мужи врнуше од работу, бебе лежи у љуљку и пишти а Савета само стење и вика. Жене гледају, уздишу, не знају више кво да работе. А Савета испушта душу.

Гле, рече, сва моја деца се собрала… Ене ји при врата и куде прозор… Кимају ми да појдем сас њи.

Детету дадоше име Радисав. Савету саранише други д`н, по некакву кишу.

Радисав пишти, жене кукају, небо се развикало.

Жалос

Б`шта на Радисава, Толе, умрел је годину дена по Савету. Од младос је бил слаб на плућа ал никој се не надал да ће овој чудо да се деси. Садили су тај д`н лојзе у Падину. Све некакви убави калеми, да те мило да ји пободеш. А неки студен ветар , дува ко блесав. Толе понел калеми ал се одјенпут закашља па немож се заустави. Сви се собраше.

А бе, кво ти је Толе?

Толе поче да пљује крв, паде у риљевину и више се не подиже.

Радисав остаде у годину дена без родитељи, да га чувају деда Тоза и баба Јулка. Жалос у бога.

Баба Јулка

А баба Јулка... баба ко баба… остарела па не види кад се дете умоча. Никако да промени постиљци на време. А дете, нуме да вреви иначе би се разокало на с`в глас: оди бе бабо да ме пресвучеш, млого ме боли, све ми се опрудило… Овакој, само му остаје да вика и мучи се.

Деда Тоза оглувел па га и не чује. А баба Јулка чека...

Понеки пут дојде комшика код баба Јулку па ју пита: А бре, што ви дете оволко вика? Болно ли је, гладно ли је, не ли пресвучено? Ма не тој, каже баба Јулка,  мора да га неки урочил. Треба му се пребаје.

И ноћом, кад деда Тоза заспи па почне да р`ка, уморан од цел д`н работу, кад Радисав запишти у љуљку што је гладан, што се умочал, што му се опрудило дупе, што оће да га неки узне у руке и куј ти још знаје зашто, дигне се баба Јулка из рогожу, упали свећу, узне једну перушину, малко босиљак и два вилџана, јед`н сас воду а други сас вино, па почне да му баје од уроци.  
...


(c) З. Златковић 1988