КРАВА

Возим лимузину од Белу Паланку накуде Сврљиг. Негде између Бабин Кал и Мирановачку Кулу поче да дува некак`в ладан ветар, брише па носи. А мен убаво, жешко у лимузину, гуме добре, ћу прогурам преко брег.

Кад ете, б`ш на превој, иде човек с краву. Згурил се, носи га ветар, снег му бије у очи. Мен ми га беше жал. Стану с лимузину да га питам да му не млого ладно.

Не, рече, ћу поминем до дом.

Одокле си? пита га.

Из Витановац... водил сам краву на бика у Пајеж.

И?

И ништа, заврши бик работу, па си с`г идем дом... Само се овој време све усра.

Е па б`ш би да те повезем, реко, ал за краву немам место у лимузину.

Ништа, фала...

Убава ти крава, реко, како вој име?

Сара!

У, б`ш госпоцко...

Седо у лимузину и поче се спуштам низ брег. Све ми чудно како прос човек из Витановац да даде на краву име Сара. Ал, одјенпут, како поче да се сећам цел разговор, беше ми све јасно. Онај човек врска. И крава не Сара него Шара.

Шара!

Б`ш по нашки!

[(c) Зоран Златковић, 2010]