Свеска Вука Караџића (почетак приче)

Одвугла, па неће гори

Јанувар. Зима стегла па нема. Напоље дува некекав студен ветар. Ја седим сам у собу при кубе, ложим га сас корењишке и варим шербет. Деда Ратко се затрл негде по село, ваљда код Тикомира да му узне меру за чакшире. Баба Деса оде до баба Драгу Милину да вој врне брдо за ткање па ју никаква нема да се врне.

Одјенпут, некој тропа на врата.

‘Напред,’ кажем…

Баба Руска отресе ноге од снег, улеже у собу па ће каже:

‘Дете, имаш ли некакву артију, новину, кво било?’   

‘Шће ти новина, кад нумеш да читаш?’

‘Кво?’

Баба Руска не само што неписмена него и глува ко топ.

‘Шће ти новина?’ пита ју још јенпут.

‘Ма оћу заватим огањ у шпорет, млого зима. Ете, проба с овуј артију ал неће па неће… Чудна некаква артија, неће гори. Погоре малко па се угаси. Одвугла ли је, кво ли је.’

‘Па тој је бре некаква свеска,’ реко. ‘Oдокле ти тој?’

‘Ћути дете, грешком сам ју узела из Вулину вијоку и гле, све сам ју упропастила.’

‘Значи, тој је свеска на Вуле?’

‘Дабоме, сваки пут чита некакво из њу… Ако с`г види како сам ју изгорела, млого ће се наљути.’

‘Па, кво ћемо с`г?’ пита баба Руску

A oна ми гурну у руке оној што остало од свеску… Ивице изгореле па се одвојише од неизгорелу артију и разлетеше се по собу.

‘Нека ју свеска код теб. И немој ништа да кажеш на нашега Вуле. Ће се насекира кад ју такој види. Боље да му ја кажем да сам ју целу изгорела… И готово.’

Дадо на баба Руску неколко старе новине и видо ју кроз прозор како пол`к оде накуде сокак, све уз дувар, да се не вузне на лед.

А ја отвори изгорелу свеску. На прву страницу, на оној парче артију што је још било очувано, могло је да се прочита: Вук Стефановић Караџић, Записи из Горње Брежине, година 18.. (на овој место изгорела свеска).

Кво је овој, помисле, б`ш ме интересује… Наточи шербет у вилџан, седо уз остал, те поче да тумачим, све по ред...


(С) Зоран Златковић