Лепосава (почетак приче)

 

Рат

Кад је било у онај рат, остаде Горња Врежина без мужи. Сви одоше на вронт, у село остали само старци, жене и деца.

Негде пред свети Јован поче да дува ветар и све брише, од орницу накуде село. Студенило некакво, стегло па нема. Ноћом поче пада снег. И такој два дена. Кад стану, а оно нападало до прозори, немож се мрдне из кућу. Бугарска војска се муваше по село ал си одоше пре него што да падне снег.

Вида Јанкова, вредна жена, спремила дрва на време. Јанко у рат, већ четврта година како се ништа не чуло од њега. Жив ли је, мртав ли је, куј знаје? Девојче њим, Лепосава, само што напунило седам године. Од б`шту се више готово ништа не сећа. Понеки пут вој дојде пред очи некак`в лик, човек сас бркови, па се смеје. Мора да је тој мој б`шта, мисли се Лепосава ал не зна за сигурно. Жене по село почеле већ да вреве: Леле, јадно дете, ће остане сироче.

Болес

На свети Јован јутром, разболе се Лепосава. Одјенпут.

На Водице вој цел д`н ништа не беше. Помагала је на матер да варе питије и секла дрва и одћушкала снег од врата и наранила свиње.

Кад јутром, на свети Јован, Вида само што заклала огањ и кобајагим још да просеје брашно за погачу, слава је, да има… Кад вој дојде на памет да окне дете да се диза.

Лепосаво, Лепосаво!

Ништа

Лепосаво!!!

А Лепосава, нит се диза, нит се помица.

Вида пријде до рогожу те подиже чергу. А Лепосава се згрчила, стење, трсе се… Грозница ли је, кво ли је?

Вида поче да ју сеца.

Лепосаво, кво ти је?

А дете се унемило, немож да вреви.

Вида се уплаши.

Леле, кво ли с`г да работим?

И истрча напоље, довати ашов и поче да прокопује снег и да прави врвину накуде комшије. Кад некако дојде до тарабе, поче да ока

Деда Видене, деда Видене!

Деда Виден и баба Совика

Деда Виден и баба Совика из Митину вамилију су млого добри људи. Јед`н син њим погинул на Цер, од другога сина, Петра, ништа се не чуло одкако почел рат. Кажу људи да је у заробљеништво ал никој немож да потврди.

Кво да работимо сас дете? Зачуди се деда Виден.

Да тражимо неку жену да му пребаје, каза баба Совика.

Ма немој се замлаћујеш, побуни се деда Виден, Какво бајање?

Ете ти, овај човек ништа не верује.

Ма какве врачке, дај да ју терамо на доктура

Како да ју терамо по оволки снег?

На санке

Окол пладне спремил деда Виден Санке и извел волови из кошару. Једва ји упреже. Кад Лепосаву укачише, а она се тресе и гори од ватру. Умоташе ју у чергу и кожуси, Вида седе при њу да ју држи а деда Виден ће води волови.

Несу ни до друм могли да се спуште. Мећава у бога, на Забел сметови препречили пут… Волови стопут пропадоше у снег. Деда Виден ји сеца, они се упињају, руцају, падају, дизају се… Из прљицу њим бије м`гла. У најдубок снег се заглавише па ни да мрдну. Већ поче да се ст`виња, деда Виден реши да се врне дом. До град нема идење по овој невреме.

Стамена

Лепосава се целу ноћ тресла и гушила… И све некакво прича, бунца ал ју мати немож разуми.

Вида преседела целу ноћ. Кад јутром баба Совика улеже да види како је сас дете, затече ју како дреме на троношку. А Лепосава гори, не ваља за ништа.

Леле, овој дете ће ти умре, рече Совика.

Окол пладне пробиле жене врвину кроза снег па доведоше Стамену, да баје на дете.

Стамена је остала без мужа у турски рат. Кад поче овај рат, сина вој одма одведоше и од т`г се ништа више не чу од њега. Стамена све вреви: Мој Вукадин, мој Вукадин…и све се нада да од њега дојде неки глас.

Кад улеже у собу, Стамена се прво прекрсти па потражи тањир с чисту воду те начапка босиљак. Ондак малко подви чергу и подиже јаст`к те поче да баје… Кима сас босиљак окол Лепосаву, бајагим отерује але и уроци, мрмља нешто да ју никој не разуми и малко малко па се прозева… А Лепосава, само се тресе и гори.

Кад заврши, отресе босиљак од воду и врљи га у огањ.

Нек се проспи, каза. Ја ћу јутре па да дојдем.

Чудо

У четврт`к дојде Стамена па да баје. Да не бил снег, чуло би се у Горњу Врежину да се Бугари повлаче, да ће скоро да пројде рат, да ће мужи да се врну… Ал од снег и невреме, нити куј иде из село, нити куј доди… Ништа се не знаје.

Стамена улеже у кућу, отресе ноге од снег.

Добројтро, рече

Вида и баба Совика седе на троношке при огњиште, само што заклале огањ. Дете лежи пода черге.

Добројтро Стамено.

Једва искочи из кућу, каза Стамена. Врата се искривила па се немож отворе, да ли са задула од овуј зиму, кво ли је. Кад се мој Вукадин врне из рат, ће ји попраји.

Одјенпут, промрда се черга. Жене се окренуше и видоше како се Лепосава диже, седе на рогожу, погледа Стамену право у очи и каза:

Вукадин се неће врне!

Вида и баба Совика се погледаше. Лепосава седи, вреви као да вој ништа не. И још казује нешто што немож да знаје.

Вукадин се неће врне, каза Лепосава још јенпут. Немој му се надаш!

А Стамена пребледе ко креч.

Одокле ти тој знаш, Лепосаво?

Знам, рече Лепосава, Све сам видела… Млого се јадан намучил... твој Вукадин. И млого је болеж имал, овдекај и овдекај.

Показа с руку накуде мешину и лево колено.

Све сам сас рођени очи видела. И тео да му помогнем ал не мога. Мој б`шта ће се врне и Петар на баба Совику ће дојде… А Вукадин неће.

Лудо дете, каза Стамена а срце вој бије, ће искочи из груди… врљи босиљак у огањ, долња усница вој се поче тресе, очи вој се замаглише...

Лудо дете!!!

И истрча из кућу.

...


(C) Зоран Златковић 2003